Чланци Професорке Марине

Неочекивани запис којег изнедри веза једне наставнице и једног моста

Не сматрам себе особом која лепо пише. Увек кажем да сам бољи интерпретатор него креатор. Не мислим да је то нека мана, самим тим што верујем да сваки човек има своју „уметност“ и своју сврху на овоме свету. И срећна сам што смо сви различити. Тим „прије“ ме изненадила жеља да опишем све оно што сам доживела на путовању са својим ђацима, на оном чувеном мосту који има нека чаробна дејства, очигледно.

Провели смо још једну генерацију ученика Гимназије Краљево кроз роман „На Дрини ћуприја“. На редовним часовима, који су планирани у октобру, прошли смо тематско-мотивску анализу овог дела, учили о односу историје и књижевности,  видели како се историјска грађа, али и легенде и митови три народа транспонују у књижевну грађу, разговарали о трагичном удесу човека, о људским судбинама, о Добру и Злу кроз време.

Да бисмо направили пун круг и боље разумели дело,  повели смо своје ученике на сам извор Андрићеве инспирације, на мост којим је он пролазио свакога дана на путу до школе, на софу поред које је застајкивао и понекад по три сата слушао приче Вишеграђана који су приповедали о прошлости.

Ћоркан на Ћуприји
Ћоркан на Ћуприји

Да протумачимо натпис на самом мосту помогао нам је један нови „Ћоркан“, дечак од дванаест година, који седи крај Софе, и туристима објашњава шта пише на Капији оним необичним словима које више личе на украс него на речи које сведоче о задужбинару. Он је са невероватним самопоуздањем шетао и ивицом моста, додуше, у дивно јесење поподне, имитирајући онога о чијем је постојању само слушао, јер како нам је објаснио, у школу је ишао само до четвртог разреда, више му школе не треба. Ипак, са невероватном пажњом је слушао наше приче, упијао сваку реч и памтио те „приче и причања“, јер, да ли због зелене Дрине, дивног дана, доконог поподнева које је требало потрошити док не кренемо назад, у Краљево, или просто због неке магије која се отвори кад седнеш на камене блокове који  Софу чине, почесмо и ми да се удубљујемо у  легенде о којима смо слушали, у приче које од детињства носимо у свом сећању. И на том месту, и наставници и ђаци се изједначише, посташе слушаоци и казивачи, и оно што једино би важно да приповедач има  „дух којим је надахнута његова прича, она основна порука коју људима казује његово дело“.

Наш мали друг, „Ћоркан“, није знао да нам покаже ни где је Радисављев гроб, али ни гроб шех-Турханије који је погинуо бранећи каурској војсци пролаз преко Дрине. Нисмо га ни сами могли наћи , мада нам је ГПС открио да је Униште још западније од Незука . Није знао ни да нам потврди са које стране је се броји седми стуб под којим лежи она друга половина тела црног Арапина. Тврди да је Каменити хан постојао тачно насупрот Цалеровог хотела, који данас више прича о распаду СФРЈ и неуспелој транзицији свега приватног у друштвено и опет, изнова у приватно власништво, него о величанственој племенитости и залагању чувене Лотике. Но, обнављају се нараштаји испод моста, а мост „као прашину је стресао са себе све трагове које су на њему остављеле пролазне људске ћуди или потребе, и остајао после свега непромењен и непроменљив“.

Видели смо места на којима је означено колико је висок био „поводањ“ и учили да „не жалимо преко мере оно што мутна вода однесе“.22549943_10214758540577635_8493928541490595494_n

Као праве касаблије са Капије смо посматрали сунце и покушали да откријемо оно место у Вишеграду  „где се сунчев залазак одбија на Османагића пенџерима, који се један по један гасе, и како често, кад већ сунце зађе и касаба остане у сенци, плане по један од тих пенџера последњим одблеском залуталим између облака, и како сја још неколико тренутака као црвена, крупна звезда над угашеном касабом“.

Нашли смо Вељи луг. Открили смо и Незуке, још на часу, уз помоћ Гугл-мапа, уверили се да никад „Вељи луг у Незуке не може да сађе“, да су то два света која се не могу помирити, и да је њихова граница тачно на том месту одакле је Фата Авдагина полетела у вечност.

Време пролази, али приче остају да и даље праве боље људе. Моји добри људи су се вратили са путовања другачији, зрелији, озбиљнији. Старији за један дан и мудрији за оно искуство које тврди да је „живот несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, али ипак траје и стоји чврсто „као на Дрини ћуприја“.

22552605_10214758536377530_8581764543613860226_n

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s