Зашто сам против бесплатних уџбеника

Претходних дана, после мог интервјуа у Недељнику, на неким друштвеним мрежама проглашена сам непријатељем број један свих родитеља чија су деца у систему образовања, и вештицом која зарађује на њиховој муци и раду.

Разумем. И ја сам (разведени) родитељ који је плаћао књиге својој деци и који је морао да купи за друго дете други комплет уџбеника, пошто први више није одговарао.

И зато морам да образложим.

Куповала сам књиге јер сматрам да рад треба да ценимо. Куповала сам их зато што мислим да су књиге вредне новца, плаћала сам тиме и све ауторе који су дали допринос и мојој култури и образовању. Плаћала сам књиге јер сам тиме учила своју децу да је фотокопирање повреда ауторских права и кршење Закона.

Најскупља књига је она неотворена.

Зато и жмурим сваки пут када моји ученици донесу лоше повезан, замрљан уџбеник на час, јер уџбеник на часу – то је већ драгоценост.

Можда су други вештији, бољи, квалитетнији наставници, па знају другачије. Не сумњам.

Ја сам наставник књижевности и без текста на часу – мој час је пропао.

Ја сам наставник језика – и без добрих задатака који илуструју праву језичку појаву на часу  – могу да напишем на табли можда десет задатака – највише. А да остале диктирам за домаћи? Стварно?

Ја сам заговорник онлајн учења, али са фотографисаном песмом на телефону – ја могу врло мало да постигнем, то је баш најнижи захтев.

И зато ја морам да бирам из чега ће учити моји ђаци. И ја желим да будем одговорна за то да ли ће се та књига отворити. Ја желим да носим одговорност за постигнућа својих ђака, јер сматрам да сваки наставник – професионалац јесте одговоран. Јер, ако не чују мене из чега ће научити? Терам ли их да плаћају приватне часове, ако им ја не дам инструкције одакле и како да обнове и понове? Колико кошта уџбеник? Мање него ЈЕДАН приватни двочас! Ко онда живи од муке родитеља?

Уопште не сумњам да је полазна идеја професора Кавчића да помогне српском образовању заснована на хуманим и хуманитарним вредностима. Камо среће да је више добротвора који желе да уложе у образовање, а не у виле, апартмане, ресторане и овоземаљска задовољства!

Међутим, начин је погрешан.

Пре десетак година нисмо имали избор на тржишту уџбеника. Данас га имамо. Одличан избор. Зашто да се враћамо на старо? Зашто да мењамо оно што не треба мењати?

Где су се те паре могле потрошити и уложити? Где бих их ја (да су моје) уложила и потрошила?

У нове, оригиналне, иновативне облике наставних средстава.

У квалитетну и јединствену (ако баш хоћете) платформу за учење на којој би свим наставницима и ученицима био сигуран приступ, дато обиље ресурса, могућности да се персонализује и индивидуализује учење и рад. Програмера бар имамо.

У нове, иновативне ресурсе, идеје, приступе настави и задатке. Квалитетних методичара и аутора имамо (толико, да чак за неке у школама нема места). Идеја не фали.

У подизање међупредметних компетенција ученика, у међупредметно повезивање, у развијање свести о широком дијапазону писмености у дигиталном добу, о еколошкој освешћености, о доступности знања на српском језику и ћирилици…

У покушај да направимо паралелни систем образовања и покажемо како све може/треба/мора да изгледа у савременом добу.

Јер, свесни смо да у овом образовном … (чему?) у којем смо, много тога нема почев од клозета и воде у неким школама, до добрих резултата пилота Матурског испита (да не помињем PISA тест).

Могли бисмо да направимо јединствену, бесплатну школу за све ученике, да дамо још више могућности, још више избора свима који не желе да заврше као мотачи каблова у фабрикама које загађују планету.

Јер имати ИЗБОР – то је СЛОБОДА.  А једино образовање може спасити свет.

Текст објављујем на свом блогу, чије одржавање сама плаћам, као и сајт и хостинг и домен који користим у раду са ученицима. Толико о мојој похлепи и нераду.