Други разред, Ученички радови

Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом

 

 

Историја људског рода је никад испричана прича о борби појединаца и људских заједница против тираније моћника, било да је то појединац или група људи, државни апарат или политичко убеђење. У тој борби се нису штедела средства на обе стране: ретко су се ти протести ненасилно завршавали, потоци крви су најчешће били оне воде у којима су се испирали идеали слободе и живота достојног човека. И ма колико да су силници били у предности, јер су иза себе имали моћ државног апарата, оружане силе и плаћених војски, пре или касније сваки силник је падао, јер душе и тела бораца за слободу и достојанство напајала је свест да се боре за најузвишеније што је људима као раси дато: за слободу избора и делања, за право да се живи онако како се изабере, у сагласју са окружењем, и да се то право остави у аманет потомству. За право да и они, наизглед слабији, имају једнаке могућности: приступ образовању, начину становања, вероисповести у коју верују, употреби матерњег језика, неометаном стицању и уживању у плодовима свог рада. Једном речју, да буду слободни, а управо то је оно што нас и одваја од осталих живих бића, та слобода избора и одлучивања.

Зарад тих тежњи, првобитни људи су се удруживали са себи блискима: прво, са онима блиским по рођењу, у родовска друштва и кланове; а онда и са онима блиским по језику и култури, идејама које су их покретале, у прве државе. Склапани су друштвени уговори, у којима се појединац заклињао да ће бранити територију своје државе и њено државно уређење (ако треба, и животом), а држава је, заузврат, обезбеђивала сигурност, правну заштиту и образовање. Наравно, није све ово било овако идеално изведено, многи су векови прошли у крвавим друштвеним борбама између потчињених и повлашћених класа, у устанцима и суровим одмаздама. Али, самим тиме што имамо историју као учитељицу прошлости, тим пре смо обавезни да не дозволимо да труд и крв наших предака нестану без трага. Слобода је једно од највећих блага сваког појединца, нешто са чиме се рађамо и што је скупо једнако као и сопствени живот. О слободи су многи певали, за њу су милиони гинули, иако често нису ни били сигурни да ли ће то обећано сутра стварно бити тако блиставо, сјајно и топло. Но, оно што је било преостало као животни избор било је толико непривлачно и лишено сваког смисла, да су се сумње гушиле и хрлило се срцем и телом у борбу за боље сутра, за правду и слободу.

Ми Срби знамо врло добро цену слободе. Платили смо је прескупо, платили смо је милионима оних који су гинули за прилику да се зовемо својим именом, пишемо својим писмом, говоримо својим језиком и исповедамо своја уверења. Сетимо се свих стратишта на која смо били довођени, поворки кочева и вешала на која су нас бацали, Ћеле-кула и разних казамата окићених главама и телима наших предака, сетимо се свих црних барјака којима су наше куће биле кићене. Сетимо се, као подсетника, а не као убице наде и животне радости. И не дозволимо да нам се поново догоди. Након вишевековних борби за слободу и уједињење, вољом светских моћника смо још увек распарчани у неколико држава, у некима нам и не признају право на своје име, род и језик. У расејању нас има скоро па исто колико у матици. То се користи против нас, као у оној алегорији о прутићима: нису нас сломили док смо били јединствени и сабрани око заједничких циљева, док смо овако издељени ништа друго осим сирак тужни, без и’ђе икога. Светски лидери, поред своје физичке моћи, имају и помоћ, свесну или несвесну, и од нас самих.

Зарад неких ситних привилегија, зарад власти и части, спремни смо да се одрекнемо људскости, да понижавамо своје окружење, свој народ и своју веру у Бога и Божије законе, само да би себи обезбедили мир и уживање. И, док од странаца можда и нисмо имали чему да се надамо, издаја од стране људи који припадају твом роду и народу много више боли. Такође оставља трагове на цело друштво, друштво које је у вртлогу дешавања, борби за стицање новог, бољег положаја, бега са дна епрувете и пливања кроз муљ који се издигао и створио у овим историјским превирањима.

Зато, као једини пут којим се може изаћи на површину и опет кренути путем части, славе и људскости, сетимо се славне прошлости, узмимо све оно добро што је људски развој произвео и учинио нам доступним, саберимо се, скупимо и изаберимо најбоље између нас, не дозволимо да и даље будемо играчка моћницима. Силни јесу, и пресилни, али не и непобедиви. Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довијека. Наши преци су то знали и умели су да се изборе за своју државу и своје парче душе. Рушили су освајаче, дизали су устанке против локалних моћника, васпитавали су своје потомство да воли свој род и брани своју државу и право да у њој живи живот достојан човека. Због тога, рецимо НЕ лажним вођама и пророцима који мисле да је свет почео њиховим појављивањем на позорници и будимо достојни завета предака. У том случају, топуз је немоћан, а смрад нечовештва ће бити развејан миомирисом слободе.

 

Антоније Лукић II/1

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s