Било је напорно радити на овако тешком и захтевном тексту.
Било је непријатно имати пробе суботом ујутру, а петком сви излазе у град.
Било је тешко имати седамнаест глумаца на сцени, који никада пре (а ни касније) нису стали ногом на позорницу.
Било је захтевно ићи у школу, имати добре оцене, радити свакога дана и спремати представу у слободно време.
Било је иритантно бити одрастао у мору адолесцената који не слушају никога и ништа.
Било је чудно објашњавати родитељима зашто је важно да се деца играју позоришта.
Било је… Никад лепше.
Не мора и неће вам се свидети глума, режија или костим. Снимак вам неће верно приказати магију која се на тој сцени одигравала. Али, оно што је остало свима нама до дана данашњег – непоновљиво је.
Александар Перишић (сада стенд-ап комичар) у улози Мефистофелеса, Немања Ракоњац у улози Фауста, Магдалена Стојковић као Гретица, и Милица, Филип, Јајо, Бојан, Александра, Ивана, Кристина, Бранислава, Марко, Рајка, Романа, Милош, Сања, Маја… Професор Владо Маровић, као пријатељ и уметнички директор, професор Жељко Андријанић као мајстор за тон и светло, Владан Славковић као глас и стас : ). Некога сам заборавила?
Гимназијски Фауст, једне давне 2009.године (снимак једне верзије представе).
