О мени, Чланци Професорке Марине

Питање креативности и оригиналности и идентитета

              Када објашњавам својим ђацима како се пише писмени задатак, увек полазим од реченице: Будите искрени. А онда објасним да под искреношћу не подразумевам идеју да сад у задатку треба пошто-пото да ми „отворе душу“ већ да пишу о ономе што познају, ономе како своје знање доживљавају, о ономе што они, у ствари, јесу.
Сваки курс креативног писања, уосталом, и почиње реченицом: Пишите о ономе што познајете, али имам утисак да је највећа мана таквој врсти концепта управо чињеница да врло мало себе сами познајемо.
И ето проблема са првом реченицом Џона Хавкинса: Изумите сами себе, будите јединствени!
Сама себе не могу изумети, а открити своју јединственост, пре свега значи упознати, прихватити, па самим тим и на крају, заволети себе.
Ту настаје проблем. У сваком моменту, људима се чини да је на питање ко си, одговор врло лако дати. Међутим, када бисмо покушали да само десет својих особина ставимо на папир, „црно на бело“, нашли би смо се пред ужасом и стравом тог брисаног белог простора. Хајде да покушамо сви:

Ко сам ја

Дете својих родитеља: отац и мајка друга генерација колониста у Војводини; језик који сам научила као матерњи је црногорска ијекавица, са акузативом место локатива и осталим падежним (де)формацијама.
Дакле , Црногорка?
Ох, не, јер сам одгајана у Војводини, у Фекетићу, малом месту у близини Суботице, у месту које је имало двотрећинско мађарско становништво.
Дакле, Мађарица?
Или Соса?
Ох не, јер сам студирала у Београду, а касније се се удала у Краљево (еве га!), и сад се више бавим Србијом и овим догађајима с ове стране Мораве, илити боље рећи Ибра, него што сам икада и помишљала да ћу чинити.
Дакле, Српкиња сам?
Тако се нећу изјаснити на попису јер бих, имам утисак, на тај начин повредила оне своје најближе, којима је она ијекавица са почетка приче, довољна.

Да покушамо на други начин.

Са неких тридесет и кусур ( 😉 ) година, ја сам:
мајка, јер имам два момка поред себе;
девојка, јер сам слободна;
бивша жена, јер сам разведена;
професорка, јер радим у средњој школи ( B-) )
ученица, јер се константно усавршавам;
куварица, јер то морам чинити свакодневно;
спремачица, јер то морам чинити сваконедељно;
економисткиња , јер располажем одговорно кућним буџетом;
тенорина, јер певам у Градском хору;
редитељка, јер стално радим са ђацима представе;
администраторка, јер администрирам свој сајт…..
Уморих се од набрајања, а верујем да нисам одмакла од почетне теме ни за милиметар.

Оно што видим је гомила речи која одликује сваку(ог) од нас, и никакву специфичну особину у свим тим појмовима не видим.

  profesorka.jpgСпољашњост:
десет кила више, ожиљак на бради од уличне трке бициклима, кратка фризура, проређена коса на потиљку, вештачки зуби, сталан осмех и шарене очи. Две руке, ноге, и све исто као и други…

Па како себе да волим?Или, шта од свега тога јесам јединствена ја, оригинална и непоновљива?

Има дана када ми се чини да сам све то ја и да је свака од свих мојих особина сама за себе генијална. А има дана и када ми се чини да је „све пропало у ове три године“.

И где је ту онда та моја оригиналност?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s